НАСА-ина свемирска летелица Галилео стигла је на Јупитер 7. децембра 1995. и наставила да проучава џиновску планету скоро 8 година. Послао је назад огромну количину научних информација које су револуционирале наше разумевање Јовијанског система. До краја своје мисије, Галилео је био исцрпљен. Инструменти су отказивали и научници су били забринути да неће моћи да комуницирају са свемирским бродом у будућности. Ако би изгубили контакт, Галилео би наставио да кружи око Јупитера и потенцијално се срушио на један од његових ледених месеци.
Галилео би сигурно имао земаљске бактерије на броду, које би могле контаминирати нетакнуту околину Јовијанских месеци, па је НАСА одлучила да би било најбоље да Галилеа сруши на Јупитер, чиме би се у потпуности отклонио ризик. Иако су сви у научној заједници били сигурни да је то безбедна и мудра ствар, постојала је мала група људи забринута да би пад Галилеа у Јупитер, са његовим плутонијумским термалним реактором, могао да изазове каскадну реакцију која би запалила Јупитер у секунди звезда у Сунчевом систему.
Водоничне бомбе се запаљују детонацијом плутонијума, а Јупитер има много водоника. Пошто немамо другу звезду, биће вам драго да знате да се то није догодило. Да ли се то могло догодити? Да ли би се то икада могло догодити? Одговор је, наравно, низ бр. Не, то се није могло догодити. Нема шансе да се то икада догоди... или постоји?
Јупитер је углавном направљен од водоника, да бисте га претворили у џиновску ватрену куглу, потребан вам је кисеоник да бисте је спалили. Вода нам говори шта је рецепт. Постоје два атома водоника на један атом кисеоника. Ако можете да спојите два елемента у тим количинама, добићете воду.
Другим речима, ако бисте могли да окружите Јупитер са упола већим Јупитеровим кисеоником, добили бисте Јупитер плус ватрену лопту упола величине. Претворио би се у воду и ослободио енергију. Али толико кисеоника није згодно, и иако је то огромна ватрена лопта, то ипак није звезда. У ствари, звезде уопште не „горе“, барем не у смислу сагоревања.
Јупитер како га је снимио Мајкл Филипс 25. јула 2009.
Наше Сунце производи своју енергију фузијом. Огромна гравитација компресује водоник до те мере да високи притисак и температура потискују атоме водоника у хелијум. Ово је реакција фузије. Генерише вишак енергије, па је Сунце светло. И једини начин да добијете овакву реакцију је када спојите огромну количину водоника. У ствари… требаће вам водоник у вредности од звезде. Јупитер је хиљаду пута мањи од Сунца. Хиљаду пута мање масивне. Другим речима, ако сте заједно срушили 1000 Јупитера, онда бисмо имали друго стварно Сунце у нашем Сунчевом систему.
Али Сунце није најмања могућа звезда коју можете имати. У ствари, ако имате око 7,5% масе Сунчевог водоника сакупљеног заједно, добићете звезду црвеног патуљка. Дакле, најмања звезда црвеног патуљка је још увек око 80 пута већа од масе Јупитера. Знате вежбу, пронађите још 79 Јупитера, ударите их у Јупитер и имали бисмо другу звезду у Сунчевом систему.
Постоји још један објекат који је мање масиван од црвеног патуљка, али је ипак нека врста звезде: смеђи патуљак. Ово је објекат који није довољно масиван да се запали у правој фузији, али је и даље довољно масиван да ће се деутеријум, варијанта водоника, стопити. Можете добити смеђег патуљка са само 13 пута већом масом од Јупитера. Сада то није тако тешко, зар не? Пронаћи још 13 Јупитера, срушити их на планету?
Као што је показано код Галилеја, паљење Јупитера или његовог водоника није једноставна ствар.
Нећемо добити другу звезду осим ако не дође до низа катастрофалних судара у Сунчевом систему.
А ако се то догоди... имаћемо друге проблеме на нашим рукама.
Подкаст (аудио): Преузимање (Трајање: 4:27 — 4.1МБ)
Претплатити се: Аппле Подцастс | РСС
Подкаст (видео): Преузимање (81.4МБ)
Претплатити се: Аппле Подцастс | РСС